Sa završetkom glavne lovne sezone većina lovaca se odluči za uživanje i sabiranje lovačkih utisaka i događaja koji su iza njih. Međutim za određeni broj lovaca koji žele da se uhvate u koštac sa zimom, ledom, snegom pravi užitak je lov na divlje patke. To su pravi ljubitelji zimskog lova i za njih dolazak hladnih dana automatski znači i dolazak različitih jata raznih vrsta plovki.

Progonjeni velikom hladnoćom iz raznih krajeva Istočne Evrope i Azije kod nas doleću velika jata plovki tražeći pogodnu vodenu površinu za prezimljavanje. Što su vremenski uslovi za plovke lošiji to su za lov sve bolji jer po mećavi, magli, jakom vetru patke lete sve niže i tako postaju veoma lak plen za iskusne lovce. Sve vrste plovki u to vreme traže kako bi preživele pliću vodu bez leda radi lova ili poljoprivredene parcele na kojima se nalazi ostatak neke poljoprivredene letine. Lovcima je veoma bitno da poznaju takva mesta jer to im garantuje polovinu dobrog ulova.

Kada nastupe ledeni dani i kada se površina vode pokrije ledom najbolje je loviti na divlje patke dočekom i to najbolje predveče kada dolaze radi hrane. Kao i kod ostalih vrsta lova osmatranje, obilazak i dobro poznavanje terena je jedan od glavnih preduslova kako bi lov bio uspešan. Zaseda se bira tako da u odnosu na pravac odkle patke doleću vidljivost bude najbolja t.j da iza patke koja doleće bude što svetlija pozadina neba. U samom lovu je najbitnije ne žuriti sa pucanjem, treba patke pustiti da se skroz približe a najbolja varijanta je da se puste da oblete dva kruga pre nego što će se zapucati na njih. Nestrpljivo pucanje dok patka nije u efikasnom dometu je česta greška lovaca početnika ali i iskusnijih lovaca koji požure sa pucanjem ili su isuviše sigurni u svoju preciznost. Treba znati da je za lov na divlje patke najmanji dozvoljeni promer sačme od 3,0-4,0mm a najveća dozvoljena daljina gađanja je 40m.

Kako se na lov na divlje patke ide u hladnim uslovima odeća lovca mora biti topla i udobna kako ne bi sputavala pokrete tela. Najbolje je koristiti višeslojnu odeću. Ako se lovi po snegu poželjno je obući beli ogrtač koji će biti dobra kamuflaža a poželjno je i pušku obmotati belom gazom ostavivši slobodne pokretne delove mehanizma. U lovu na divlje patke čekanjem često se desi da na nišan lovcu izađe i poneka zalutala lisica koja izgladnela traga obalom bara ili jezera za hranom tako da u ovakvom načinu lova lovac mora biti spreman i na ovakve situacije.

Lov na fazane je poseban izazov za svakog lovca. Iziskuje veliku preciznost kod svakog lovca i samo oni najveštiji strelci se mogu pohvaliti dobrim ulovom. Fazani se uglavnom love na tri načina : pretraživanjem uz pomoć psa, pogonom i prigonom. Sva tri načina zahtevaju veoma ozbiljnu organizaciju i disciplinu u toku lova radi bezbednosti lovaca . Način lova pretraživanjem uz pomoć psa može biti pojedinačni ili grupni dok su ostala dva načina lova isključivo grupna i to iziskuje dodatne mere opreza jer je učešćem više lovaca u grupi i opasnost za ugrožavanje njihove bezbednosti veća.

Lov pretraživanjem uz pomoć psa

Ovaj način lova se može izvoditi pojedinačno ili u grupi gde se za pretraživanje koristi jedan pas a u grupi ide više lovaca. Za ovakvu vrstu lova najbolje je koristiti psa ptičara pogotovo na terenu gde se može pratiti njegov rad i markiranje. Najbitnije za psa je da bude dobro dresiran kako ne bi otišao predaleko od lovaca. Takođe prilikom ovakvog načina lova treba dobro poznavati karakteristike same divljači a što se fazana tiče može se slobodno reći da se on pravilno drži svojih navika. Ako se u lov ide u ranim jutarnjim satima ( mada je bolje ići kasnije kada se rosa osuši ) fazana treba tražiti na livadama , pašnjacima i strništima gde odlazi na jutarnje hranjenje. U mesecima lova fazani se zadržavaju na ivicama polja, uz dobro obrasle kanale i u blizini šuma jer ga uzbune glasovi lovaca i lovačkih pasa. Kako dan odmiče i fazani se tako povlače sve dublje u skrovitije predele kako bi pronašli zaklon. Međutim često se desi da u tim lovnim mesecima fazani promene svoje navike i izlaze kasnije na hranjenje kako bi izbegli opasnost. Pas kad otkrije fazana zauzme specifičan stav kojim daje lovcima do znanja da je otkrio lovinu, uzlet fazana je bučan i on se naglo podiže. Mladi i manje iskusni lovci često pucaju u fazana dok je u uzletu i tako često promašuju ili ga pogađaju u rep dok iskusniji lovci čekaju da poleti vodoravno. U šumi se na fazana puca bez čekanja i onako kako nam se u trenutku učini najpovoljnije bez oklevanja kod visokog drveća u šumi hitac se mora opaliti pre nego li se fazan dokopa krošnje visokog drveća.

Lov pogonom

Kod ovakvog načina lovci mogu sami podizati i odstreljivati fazane mada se najčešće ovo radi u grupi gde se lovci podele na pogoniče koji podižu divljač. Oni koji podižu divljač se kreću dogovorenom maršutom u lovištu održavajući liniju kretanja i međusobni razmak. Dobro je da se između njih nalazi jedan iskusniji lovac koji će voditi računa o držanju linije i rastojanju. Razmak između lovaca koji odstreljuju bi trebao biti 40 do 50 metara. Na razmak između lovaca najviše utiče predeo na kom se lovi kao i vidljivost . Lovci koji podižu divljač bi trebalo da nekim štapovima udaraju po šipražju i obraslinama ali oprezno kako ne bi ometali i dekocentrisali lovce koji odstreljuju. Ovakav način lova je efikasniji u preglednijim predelima gde lovac ima prilično vremena da se namesti pre hitca.

Lov prigonom

Princip ovakvog načina je sličan kao i kod prethodnog samo se razlikuje u tome što su lovci koji su spremni za odstrel postavljeni na čeke i divljač se diže prema njima. Prigon se može obavljati u jednoj liniji ali je efikasniji kada se vrši u glavnoj liniji i sa dva bočn akrila. Takođe i ovde treba obavezno voditi računa o rastojanju i pravcu kretanja lovaca. I kod ovog načina lova najbolje je loviti psima rase ptičara koji su dobro dresirani. Ako psi nisu dobro dresirani onda je najbolje da se drže na povodcima kako bi lov bio uspešniji. Bez dobro obučenih pasa kod ovakvog načina lova često se desi da ranjeni fazan uspe na nogama da pobegne i zavuče se u neko šipražje gde postane nedostupan za dalji lov. Fazani spadaju u veoma veštu divljač i umeju dosta dobro da izbegavaju načine lova pogonom i prigonom pa zato uvek kada lovimo ovim načinima treba ići uz vetar i dobro držati rastojanje .

Lisica je kod nas najrasprostranjeniji divlji predstavnik porodice pasa. Spada u red grabljivica koja ugrožava našu lovnu populaciju i to uglavnom pernatu divljač i zečeve. Pri tome uopšte nije umerena u jelu i zbog toga spade u velike štetočine kako u lovu tako i na poljoprivrednim imanjima. Veoma je podložna raznim bolestima kao npr. besnilo koje se prenosi ugrizom zaražene lisice na druge životinje a ta bolest je opasna i po čoveka. Pogotovo je po čoveka opasna “ lisičja pantljičara “ koja se u organizam čoveka može uneti konzumiranjem sirovih ili slabo termički obrađenih šumskih plodova.

Lov na lisicu, zbog njene inteligencije, opreznosti i lukavosti, zahteva strpljenje, izdržljivost, koncentraciju i veštinu, a svaki od načina lova se zasniva na nadmudrivanju sa lisicom. Lisica ima veoma razvijeno čulo sluha i mirisa dok joj je vid malo slabije razvijen pa teže raspoznaje nepokretne predmete, tako da lovci ove činjenice moraju dobro uzeti u obzir ako žele uspešan lov.

Postoji šest vrsta lova na lisice i to: lov prikradanjem, lov na spavanju, lov vabljenjem, lov čekanjem, lov jamarenjem, lov prigonom.

Lov prikradanjem je najuspešniji po snegu i to na otvorenom ravničarskom terenu ispresecanom jarugama nasipima I šumarcima. Najbolje vreama za ovakav način lova je rano jutro . Lovac se mora kretati polako , oprezno obavezno mora koristiti priručne zaklone uz česta zastajkivanja i osmatranja svih tragova koji mogu ukazivati na kretanje lisice. Lovac treba biti maskiran I trebalo bi da se kreće sa vetrom u lice a posebno treba obratiti pažnju na špiceve šumaraka kao I na krajnje ivice šuma. Glavni zadatak je da lovac primeti lisicu pre nego ona na bilo koji način primeti njega. Lisica zimi uvek nešto lovi tako da je njena pažnja usmerena na potragu za hranom i tada se ona dosta kreće tako da je za lovca bitno da kada uoči lisicu dobro osmotri i njenu putanju kretanja . Uz dodatnu opreznost lovac mora polako da se prikrada sve dok ne dođe do daljine sigurnog hica. U slučaju da se kreće po brisanom prostoru bez nekog vidnog zaklona lovac mora proceniti kojom putanjom će se lisica prebaciti sa polja na polje tako da u adekvatno vreme treba na toj putanji postaviti zasedu.

Lov na spavanju je varijanta lova na lisice prikradanjem. Pri ovakvom lovu bitno je da lovac primeti lisicu iz daljine tačnije uoči mesto gde lisica spava. Kako lisica zimi za spavanje retko koristi svoju jazbinu trba obratiti pažnju na zaklonjena mesta okrenuta prema suncu. Uspavanoj lisici treba prilaziti oprezno I to obavezno uz vetar čak i ako je lovac primeti u položaju niz vetar. U tom slučaju lisici treba prilaziti u širokom luku . Prikradanje opreznoj lisici može ponekad da traje i više od dva sta jer lovac mora paziti da se na svako njeno pomeranje i osluškivanje pritaji I zastane kako bi lov bio uspešan. Na otvorenim terenima lovac kao paravan može koristiti snop raširenih šumskih grana . I kod ove vrste lova osmatranje je veoma bitan deo taktike , a kao veoma bitan taktički detalj treba koristiti dvogled.

Lov vabljenjem se zasniva na ispuštanju zvukova koji lisici deluju primamljivo. Na glasove cijuka miša, kmečanje zeca ili ranjene ptice, lisica obavezno reaguje. Lisica će oprezno i polako prići mestu odakle dolazi zvuk ali ukoliko primeti bilo šta sumnjivo od lova neće biti ništa. U lov vabljenjem treba ići predveče kada i lisica kreće u svoj lov za hranu. . Lovac treba da se smesti u zaklon na ivici šume prema proplanku, okrenut nasuprot strujanju vetra i prostoru odakle lisicu očekuje . Nakon 15 ak minuta čekanja kreće sa vabljenjem . Posle toga lovac mora mirovati I osluškivati kretanje u svojoj okolini . Ako se lisica ne pojavi vabljenje ponavlja nakon 10 – 15 min i tako dalje u tim intervalima sve dok se lisica ne pojavi ili dok se vidljivosti ne smanji do te mere da lov više nije bezbedan.

Lov čekanjem se praktikuje na poznatim lisičijim premetima kraj lisičijih jazbina. Mesto premeta uočiće svaki iskusniji lovac koji poznaje svoje lovište pošto lisica uvek koristi dobro poznate staze kojima ide I vraća se iz lova za hranom. Kod ovakve vrste lova veoma je bitna I dobra infrastruktura t.j čeka. Kod ovakve vrste lova uz mesto koje je odabrano za čeku koristi se I mesto koje se naziva “ strvinište “. To je mesto gde se namerno duže vreme odlažu ostaci hrane mesa ili ribe koje će privući lisicu da tu pronađe svoj izvor hrane. Obavezno treba utvrditi da li jazbina oko koje je planirano postaviti čeku “ radi “ t.j da li lisica boravi u njoj.

Lov jamarenjem uz pomoć pasa jamara je veoma interesantan. Kao pomoćnici lovaca koriste se psi jazavičari svih vrsta a takođe u ovakvoj vrsti lova su se dobro pokazali i terijeri. Kada je lovac pronašao jedan od ulaza u jazbinu pretražuje bližu okolinu kako bi pronašao i ostale ulaze. Ulazi se markiraju i postavljaju lovci uz njih, a potom se pušta samo jedan pas. Pas će ući u jazbinu i ukoliko se lisica ili ( jazavac) u njoj nalazi oglasiće se lavežom. U tom momentu lisica može krenuti prema jednom od izlaza, pri čemu lovci moraju biti spremni da je dočekaju, ili će ući u borbu sa psom . To će se saznati po javljanju s jednog mjesta. U tom slučaju je nephodno da na utvrđenoj poziciji lovac započne kopanje kako bi pomogao psu. Početak kopanja će uznemiriti lisicu i ona će pokušati da se izvuče pa lovci na izlazima moraju biti pripravni. Ukoliko je lisica u tome onemogućena, borba između psa i lisice će se nastaviti a glasovi iz jazbine će biti siguran pokazatelj za mesto na kome treba kopati sve dok lovac ne dođe u priliku da upotrebi pušku. Pravilo je da se prilikom ovakvog lova ne puštaju dva psa zajedno jer će jedan drugome smetati, a pravilo je i da se psi jamari uopšte ne puštaju na stenovitom tlu, gde se psima ne može pomoći kopanjem.

Lov prigonom se praktikuje bez korišćenja pasa. Pri ovoj vrsti lova treba najpre odrediti prostor na kojem će se loviti, a prema smeru vetra lovci treba da se rasporede u širokom luku, ne uznemiravajući divljač. U dogovoreno vreme, najbolje bez ikakvog zvaničnog signala, učesnici prigona u tišini kreću u ravnomernoj liniji gledajući jedan drugoga. Pri tome udaraju štapovima po granju, uvijek pazeći da se kreću u ravnomjernoj liniji. U tom kretanju lovci dižu svu divljač pred sobom pa i onu koja nije predmet lova. Da se divljač ne bi prekomerno uzbudila i zbog toga panično bežala, potrebno je da prigon kreće lagano. U takvoj prilici će lovci na čekama, imati bolje uslove da osmotre o kakvoj se divljači radi, ocene priliku i odgovarajuće reaguju. Radi sigurnosti lovaca, pucanje dolazi u obzir tek kada divljač prođe liniju čeka . Naravno, lovci na čekama ne smeju samovoljno menjati poziciju niti se pomerati. Korist lova prigonom je i u tome što se mogu isterati i druge grabljivice iz prostora koji se pretresa i orjentaciono utvrditi brojno stanje ostalih vrsta divljači.