22.05.2016. godine kinolosko Društvo ‘’KD Zlatar’’ iz Nove Varoši organizovalo je III specijalizovanu izložbu pasa u kategoriji EX - JU goniča. Izložbu je otvorio predsednik kinološkog društva KD ‘’Zlatar’’ Zečević Boris. U ulozi ‘’Delitelja pravde’’ ove manifestacije, našli su se: Djokić Zoran iz Valjeva i Goljović Miro iz Raške, dok se u ulozi delegata izložbe našao Simonović Stevan iz Ražnja.

Na izložbi je ocenjeno ukupno 80 pasa, a učesnici izlagači su došli iz svih krajeva Srbije kao i iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Pobednici III specijalizovane izložbe pasa u kategoriji EX – JU goniča u Novoj Varoši su:

1. Srpski trobojni gonič Laki, vlasnik Bulija Milan (Slatina – Čačak),
2. Crnogorski Planinski gonič Maca, vlasnik Ristanović Nenad (Užice),
3. Posavski gonič Bor, vlasnik Vulanović Zvezdan (Nikšić)

Planina Zlatar ugostila je mnogobrojne učesnike manifestacije, a KD ‘’Zlatar’’ se pokazao kao izuzetan domaćin obezbedivši učesnicima ugodan smeštaj u turističkim objektima na jednoj od najlepših planina Srbije. Osim smeštaja za goste sa strane, KD ‘’Zlatar’’ organizovao je svečanu večeru za sve učesnike izložbe. Učesnici izložbe kao i mnogobrojna publika među kojom su se našli kako lovci, ljubitelji lova i pasa, tako i šire gradjanstvo Nove Varoši i okolnih gradova, okupili su se na natkrivenom sportskom terenu na Zlataru u blizini hotela Panorama i Zlatarski Zlatnik, gde se manifestacija održala. Uslovi su bili prilagodjeni svim meteorološkim stanjima ali je ovu izložbu ipak pratio izvanredan sunčani dan na najosunčanijoj planini Srbije (planina Zlatar ima najveći broj sunčanih dana u Srbiji).

U današnjem svetu pas ima sve važnije mesto pored čoveka. Zahvaljujući, savremenim tehničkim dostignućima, ljudi, bilo u selu ili gradu, imaju više slobodnog vremena. Mnogi od njih su se odlučili da deo svog vremena provedu u prirodi - u lovu. A biti lovac podrazumeva i posedovanje dobrog psa.

Poznato je da je najveća uvreda za lovca ako mu kažete da mu pas nije dobar. Da bi se postigli odgovarajući rezultati u lovu potrebno je odabrati psa zavisno od vrste lova. Sve vrste lovačkih pasa po nameni podeljeni su na: goniče, jamare, krvolslednike, čunjavce, ptičare i retrivere.

GONIČI: Sve rase goniča odlikuju zajedničke osobine u načinu rada u lovu. Gonič treba, krstareći hitro lovnim terenom, da pronađe i podigne divljač. Pokrenutu divljač uporno goni uz glasno lajanje nagoneći je obično prema  lovcu u zasedi. Goniča uglavnom  nazivaju zečarom jer je lov na zečeve uglavom ranije obavljan goničima, medjutim pored zeca mogu se koristiti i za lov na druge verste visokog i niskog lova. Vrlo su izdrzljivi i mogu po celi dan da pomažu lovcu. Svaka zemlja ima svoje rase pa tako i Srbija ima 6 priznatih rasa gonica: Balkanski, istarski, posavski, jugoslovenski trobojni, bosanski oštrodlaki i istarski oštrodlaki.

JAMARI: Ovi psi služe uglavnom za lov na štetocine i rad  u jamama. Svi se odlikuju manje - više niskim rastom, snažnom građom tela, naročito snažnom njuškom i čvrstim zubima koji im odlično služe za borbu sa lisicama i drugim štetočinama. Odlika njihovog rada je da vrlo lako ulaze u jamu, gde se bore sa štetočinom da je isteraju. U toj borbi ponekad i sami nastradaju. Nad zemljom rade vrlo dobro kao goniči pored toga, ovi psi se lako nauče da aportiraju ulovljenu divljač. Iz ove grupe vredno je spomenuti Nemačkog lovnog terijera, jazavičara i foks terijera.

KRVOSLEDNICI: Krvoslednici prate trag ranjene divljači i po tome su dobili ime. Dobro obučeni ovi psi su od velike koristi pri lovu na visoku divljač. Kao izrazirti predstavnici ove grupe poznati su Hanoverski i Bavarski krvoslednici.

CUNjAVCI: Cunjavci se odlikuju posebnim načinom lova i rada na terenu. Njihov rad se sastoji u stalnom trčanju - čunjanju kroz lovne terene koji su prekriveni gustim često neprohodnim rastinjem. Divljač ne markiraju već je posle kraćeg zastajanja podižu i gone. U ovoj grupi postoji veliki broj rasa ali se kod nas najčešće koriste koker španijeli.

PTIČARI: Rad ptičara se sastoji u brzom pretraživanju lovnog terena i pronalaženju određene vrste plemenite divljači. Oni se u prvom redu upotrebljavaju u lovu na pernatu divljač, po čemu i kod nas nose svoj naziv. Pravilno obučeni oni se mogu upotrebljavati i u lovu na ostalu divljač. Svaki ptičar kada nađe divljač pogledom i glavom usmerava - markira to jest ukazuje lovcu na mesto gde se nalazi divljač. Osobina čvrstog stajanja urođena je svim rasnim ptičarima, ali ako se ona obukom i odgajivanjem ne neguje pas može postepeno da je izgubi. Pored ove osnovne osobine markiranja ptičari se lako obučavaju i da aportiraju ulovljenu divljač. Neki ptičari radije donose perantu a nerado dlakavu divljač mada se to obukom sve ispravlja. Ova grupa se deli na engleske i nemačke ptičare a na našim prostorima najvise se koriste: poenter, epanjel breton, irski, škotski i engleski seteri, nemački kratkodlaki ptičar i nemački oštrodlaki ptičar.

RETRIVERI: Odlika retrivera jeste da je odlican aporter i da ulovljenu divljač mrtvu ili ranjenu, odlično donosi kako sa suvog tako i iz vode. Od 5 rasa retrivera koji se međusobno razlikuju po boji, karakteru i kvalietu dlake, labrador retriver je nesumnjivo najbolji radni pas te grupe.

Kako odabrati štene

Jedno od najosnovnijih pitanja u odgoju pasa jeste kako odabrati štene. Oni koji ga biraju od sopstevene kuje u boljem su položaju od onih koji ga kupuju. Ipak, i jedni i drugi mogu da pogreše. U izboru rase treba voditi računa jer sve rase ne odgovaraju svim lovištima, terenima i vrsti divljači koju lovac namerava da lovi. Tako će se lovac lako odlučiti hoće li uzeti ptičara, goniča ili jamara. Opredelivši se za određenu grupu lovac mora da na osnovu sopstvenog iskustva, literature ili iskustva drugih lovaca izabere i pasminu - rasu psa. U našim uslovina između različitih rasa ptičara nema značajnih razlika u ispunjavanju osnovnih zadataka kao pomočnika na sitnu divljač. Međutim, razlike su znatne ako se kao uslov postavi način rada. Tako na primer, poenter je po pravilu pas za ravničarske terene, mahom otvorene i za pobrđa. Ovaj pas traži prostor za širi krug kretanja i samo tako njegove osobine mogu biti iskorišćene, a slično je i sa bilo kojom rasom setera.
Tek kada po ovim merilima odredimo rasu dolazi trenutak kada treba odabrati štene. Ovo je težak i nezahvalan posao. Pre svega, treba imati na umu da poreklo ima značajnu ulogu za opredeljenje iz kojeg legla ćemo odabrati budučeg  pomagača u lovu. Roditelji treba da su ocenjeni visokom ocenom za izgled, da su potomci radnih pasa i da imaju pozitivne ocene u radu. Iako veliki broj odgajivača drži lovačke pse a da ih ne koristi u lovu, na ovaj način kroz generacije se gube lovačke osobine i radne mogućnosti pa se rase degenerišu i gube svoja osnovna obeležja. Stručnjaci i iskusni odgajivači preporučuju da se prilikom odabiranja šteneta pazi na njegove osobine. Po pravilu jače štene uvek ima prednost. Osim toga ustanovljava se i položaj zuba bez obzira na to sto se oni menjaju. Štene kojem usi strče, ako mu to nije rasna odlika takođe ne treba uzimati. Jedna od važnih osobina lovačkog psa je i temperament. Zivahno štene ima prednost nad onim koje to manje pokazuje. Ovo je teško uočiti naročito ako štene duže posmatramo. Štene koje se suviše vezuje za majku i nije zainteresovano za okolinu neće biti dobar pomoćnik. Može im se proveriti i njuh izvođenjem u lovište.

Obuka na terenu

Pre nego što pas sasvim savlada osnove dresure nije preporučljivo da se obučava na terenu, jer bi to dovelo do raskoraka u učenju, pa bi markirao i nekontrolisano aportirao ulovljenu divljač a ne bi znao još ni koju komandu sedi. Takvi psi umesto ptičara postanu gonioči divljači i sl. i tada su od male korosti za lov. Navikavanje šteneta na različite metode od najranijih dana predstavlja garanciju za uspešnu obuku. U predresuri je važno da se pogrešnom metodom ne postigne suprotan efekat. Predresura počinje sa štenetom starim oko 2 meseca, a završava se sa oko 9 meseci. Tada pas sa već stečenim znanjem može da se specijalizuje zaobuku na terenu.

Rad na terenu

Pas se na teren izvodi sa starošću od 8 - 9 meseci kada mu je fizički razvoj već u završnoj fazi. Zbog toga je važno da bude u dobroj kondiciji da bi obuku bez teškoća mogao da podnese. Za dobijanje kondicije nije dovolja trening od nedelju dana pre početka sezone. Sa treningom treba početi najmanje mesec dana ranije sa dva časa rada dnevno. Uz to ne sme da izostane ni kalorična hrana bez koje se pas ne može izloziti povećanim naporima. Pri izlasku na teren lovac se obično zadovolji ako mlad pas markira i ako počne da aportira, misleci da je time obuka završena jer će ostalo naučiti u lovu. To shvatanje je pogrešno jer kada pas pojuri zeca i ne vraća se dokaz je da dresura nije potpuna.

Traženje

Da bi pas mogao da markira divljač (što ptičarima treba da je urođena osobina) on je prvo mora naći. Zbog toga psa treba naučiti da taktički i bez preskakanja pretražuje teren. Postoji više načina da se pas tome nauči. Jedan od postupaka se temelji na korišćenju uslovnih refleksa psa. Na ovaj način pas veoma brzo nauči da pretražuje teren. Kada psa od 8 mesca naučimo da obraća pažnju na vlasnikov glas, na pištaljku i pokret ruke, onda će naredbe rukom da prihvati i u lovu. Da bi prihvatio tehniku traženja u cik - cak mogu se postaviti čvarci ili neka druga poslastica. Koliko je ovaj način pogodan za navikavanje psa na sistematsko traženje, toliko je i koristan za navikavanje da traži ‘visokim nosom’. Za obuku u traženju najbolje je odabrati višu travu da zbog otežanog kretanja pas ne bi mogao da izvršava radnju u galopu, nego u normalnom hodu ili kaskajući.

Donošenje - Aportiranje

Većini pasa ptičara je donošenje urođena osobina koju od malih nogu obavljaju sa ljubavlju. Zato je među mnogim lovcima rašireno mišljenje da će im psi vremenom aportirati bez učenja. To se često i dogodi ali donošenja tada nisu nikada sigurna. Ako se dogodi da pas odbije da donese pogođenu divljač a na to vlasnik reaguje batinama urođena osobina kod takvog psa zauvek će zataiti. Za komandu donošenja najčešće se upotrebljava međunarodna komanda aport ali se pas može učiti i na reč donesi. Glavno je da se pri ucenju a kasnije uvek koristi ista rec. Pas se na donosenje uci dok je jos stene, tako da to prvo primi kao igru, a posle mu to prelazi u naviku. Važno je da se mlad pas, koji već dobro donosi predmete nauči da ide po odstreljenu divljač samo na komandu lovca a pri predavanju na komandu sedne i drži divljač u ustima sve dok mu je ne uzme lovac. Da bi se ovo najlakše postiglo dobar način je da se pusti živ golub kome su vezana krila. Uz komandu ‘aport’ ili ‘donesi’ pustimo psa na trag da uhvati goluba i da nam ga vrati. Nikako ne treba trčati psu u susret da mu se što pre uzme aportirana divljač, nego je poželjno da se ode unazad kako bi je pas što duže nosio. Ako bi pas ispustio goluba ponovo bismo mu komandovali aport i tako sve iz početka

Ispravljanje Mana

Pas može imati dve vrste mana - mane po obliku tela i mane u radu i vladanju. Obe mogu biti nasledne ili stečene. Nasledne mane u radu i vladanju su: manjak temperamenta, slab nos, slabo markiranje, goropadnost, plašljivost na pucanj koji takođe može biti i stečen. Nasledne mane se nikako ne mogu ispraviti.

Stečene mane su: rasterivač divljači, tragač divljači, plašljivost na pucanj, divljanje na pucanj, loš aporter, napadač domaćih pernatih životinja. To su mane koje se obično mogu ispraviti ako pas nije prestar.
Sa rasterivačem divljači moramo uporno ponavljati vežbe - pri svakom dizanju divljači psa dugačkom uzicom primoravati da ostane u ležećem položaju. Na isti način se postupa i sa psom koji divlja na hitac.
Mnogo teža mana je plašljivost na pucanj. Ona se otklanja tako što pomoćnik sa vazdušnom puškom ode dalje dok vlasnik drži psa na kratkom povodcu. Čim pomočnik podigne pušku u vis pas će pokušati da pobegne. Međutim ako je na uzdi on to ne može da učini, a mi ga za to veme umirujemo i mazimo rukom. Vazdušne puške ne prave jak prasak pa se pas na njih brzo navikne. Kasnije se prelazi na pušku sa slabijim punjenjem. Nakon pucnja psu se može baciti ubijena divljač da donese.

Ima pasa koji pri donošenju divljač zgrabe tako čvrsto da joj ispadnu iznutrice. Ta mana se ispravlja tako što ubijenu divljač uzmemo i stavimo psu u usta zajedno sa našom rukom. Pas je neće stisnuti jer oseca da je u njegovim ustima i naša ruka. Kasnije divljač mu stavljamo vrhovima prstiju i ako je pas ne stiska obilno ga hvalimo. Ako nastavi da je stiska ostro reagujemo sa ‘ne’.
Mana ‘trganja’ divljaci je jos teza. Ona se otklanja na taj nacin sto se pomocnik popne tajno na neko drvo a mi odvedemo psa tamo, bacimo mu ubijenu divljač i udaljimo se od tog mesta. Kada pas počne da jede divljač, pomoćnik sa drveta baci na njega metalni lanac. To se ponavlja više puta ali se menja mesto bacanja divljači. Postoji i mana kada pas zakopava divljač ali je ređa i otklanja se na isti način.

Svi lovački psi imaju i nagon da napadaju domaću živinu. Ta se mana otklanja uz kraći povodnik i korale oko vrata. Zrnevljem kukuruza namami se živina da dodje bliže psu a ako on pokuša da ih napadne naglo trgnemo povodnik uz ostar uzvik ‘ne’. Kasnije se to ponavlja sa dužim povodnikom. Ukoliko se dogodi da pri ovoj obuci pas zadavi kokoš niposto ga ne treba tući. Dovoljno je da ga zadavljenom kokosi lupimo nekoliko puta po gubici i naredimo položaj ‘daun’.

Priprema pasa za lov

Bez fizičke spremnosti i najbolje obuke ni psi nisu sposobni da ispune zadatke. U našim uslovima lovački pas upotrebljava se relativno kratko vreme tokom godine ptičari samo nekoliko meseci, goniči samo mesec dana. Lovački terijeri imju sreću da mogu biti u radnoj formi. Praznina u radu ptičara i goniča negativno se odražava na njihovu kondiciju i radnu sposobnost ako se na vreme ne preduzmu određene mere. Pas može biti odlično obućen ali bez fizičke spremnosti neće moći da ispunjava zadatke u lovu. I ne samo to : fizička nepripremljenost može da se negativno odrazi i na njegovo zdravstveno stanje.

Ceneći vrline i otklanjajući mane adekvatnom obukom i selekcijom, za istinskog lovca na divlje svinje pravi izbor lovačkog psa je slovački kopov. Slovački kopov je rasa goniča koja pripada VI FCI grupi i tek odnedavno je postao zanimljiv medju lovcima što svedoči i veoma mali broj odgajivača koji drže ovu rasu.

Ovog psa krasi čisto crna boja, lakša građa tela, ali čvrste kosti i izuzetno živahan temperament. Oštrina i odlična orjentacija su osnovne vrline ove rase, koja se smatra dugim i upornim oblajivačem, ali ne i tako dugim goničem. Osnovni nedostatak kod pojedinih jedinki je nedostatak glasa, najčešće prilkom gonjenja, a ponekad i prilikom držanja u mestu. Ti psi moraju biti isključeni iz priploda. Kao što je već pomenuto, kopov je živahan ali i veoma staložen i pitom pak koji kod kuće ne ispoljava znake nervoze niti agresije. Ulaskom u lovište, pri susretu sa divljači, aktiviraju mu se lovački instinkti pa postaje oštar, uporan i istrajan. Ovaj pas nikada ne napada divljač, već je goni za svog lovca. Veoma je vezan za svog vlasnika i privržen svim članovima porodice.

Slovački kopov u lovištu

Ova rasa pasa je izvrsna za višečasovno i postojano praćenje svežeg traga ili mirisa, a posebno dobra za lov divljih svinja. Slovački kopovi su podjednako uspešni lovci na svim terenima, od ravničarskog do visokogorskog planinskog jer poseduju odličan osećaj za orijentaciju i pretraživanje terena. Zahvaljujući izuzetnim fizičkim predispozicijama, spretnosti i munjevitosti ove rase, veoma retko dolazi do povredjivanja psa u toku lova i ako oni veoma agresivno oblajavaju i kruže oko divljači.

Uslovi odgajanja Slovačkih kopova

Kopov je veoma otporan na hladnoću i zimske uslove. To mu, pre svega, omogućava njegova izuzetno kvalitetna dlaka i razvijena podlaka. Dlaka mu je dužine od dva do pet centimetara, pa se ne može reći da je isključivo kratkodlaka rasa goniča. Boks za smeštaj mora biti čist i suv, sa dovoljno svetlosti. Ova rasa ne zahteva specifičnu ishranu. Mogu im se davati kombinovano granule i kuvana hrana. Štene u razvojnoj fazi mora da koristi što kvalitetniju hranu, pa obrok treba da sadrži i granule.

Preporuka

Svi lovci koji su se opredelili za lov odredjene vrste divljači, u ovom slučaju divlje svinje, ili to planiraju preporučuje se nabavka čistokrvnog slovačkog kopova. Veoma je važno da to budu čistokrvne jedinke, jer je to garancija da će pas imati osobine kakve karakterišu ovu rasu.

Obuka Slovačkih kopova za lov

Savremeno lovstvo zahteva lov samo sa onim goničima koji su spremni na specijalizaciju lova određene vrste divljači, gde ne spada srneća divljač, koja se našim Zakonom o lovstu, ne goni sa goničima. Kopov već posle određene faze obuke, izvođenjem u lov samo na određenu vrstu divljači, ne pokazuje afinitete ka gonjenju druge divljači. Ova rasa ima izraženiji genetski kod za divlju svinju u odnosu na druge goniče i samim tim lakše se odvikava od gonjenja srneće divljači, ali i lisice i zeca. Sto se tiče same obuke pas se privikava na predmete iz bliskog okruženja, domaće životinje i vožnju u autu sa četiri meseca. Oko šestog meseca počinju izlasci u obližnje lovište gde pas hvata različite mirise, prateći tragove zeca i lisice. Na taj način se pas socijalizuje sa prirodom i budi mu se lovački nagon za praćenje traga. Obuka se izvodi sa samim psom ili sa još jednim već obučenim psom. Za sedmomesečnog psa počinje obuka u gateru. Uglavnom nakon prvobitne zbunjenosti, kada ugleda divlju svinju, počinje sa oblajavanjem. Ovo se uvek izvodi uz prisustvo obučenog psa, ne suviše oštrog, već dobrog oblajivača sa distance. Mlad pas će ovo raditi nagonski i ne treba ga suviše podstrekivati, da se ne približi previše i postane meta uznemirene svinje. Početna trauma može da bude šok za mladog psa, koji će ga trajno odbijati da goni svinje. Zbog toga za početnu obuku u gateru je poželjno obezbediti manju i ne agresivnu svinju. Boravak u gateru ne treba da bude dug, da ne stvori monotoniju kod psa, već radost pri sledećem dolasku. U kasnijoj fazi obuke potrebno je menjati gatere i svinje, kako bi pas shvatio da postoje različita ponašanja divlje svinje, konfiguracije terena sa gustim i ređim rastinjem, koje mora savladati. Na ovaj način pas se približava situacijama u lovištu, koje su znatno teže i neizvesnije. Mladi pas je spreman za izvođenje u prirodna lovišta, gde počinje pravi lov sa odstrelom, kada navrši osam meseci ili ranije, ukoliko vlasnik proceni da je spreman.

Razvojem čoveka razvijao se i pribor za lov jer je njihov razvoj tesno povezan od najranije istorije čovečanstva. Vremenom, usled potrebe za lovom, koji je bio osnova egzistencije, nastaje se i lovačko oružje. Pod osnovnim istorijskim pojmom lovačkog oružja mogu se podrazumevati lovčeva (čovekova) pomagala kojima je mogao da odstreli (ulovi) neku vrstu divljači koju je koristio za prehranjivanje. Prvo lovačko oružje bili su najobičniji predmeti iz prirode. U početku su korišćeni različiti tipovi buzdovana, zašiljeni komadi pravih grana koje su predstavljale primitivna koplja, zatim prvi luk i strela (dometa do 80 m), što je u to vreme predstavljalo ogroman iskorak za čitavo čovečanstvo.

Danas se, u razvijenim zemljama sveta, lovci vraćaju drevnom lovu koristeći luk i strelu, ali daleko savremeniju, kojom mogu na velikim daljinama vrlo precizno vršiti odstrel divljači, no takav način lova zastupljen je samo u vrlo malom procentu od ukupne lovačke populacije. Danas se ipak, gotovo isključivo koristi vatreno oružje.

Razvoj lovačkog oružja kroz istoriju čovečanstva nije bio tako brz i trajao je milenijumima, da bi tek u 13. veku ( 1264. god. ), prvi put u Evropi, bilo upotrebljeno najprimitivnije vatreno oružje. Prva vatrena oružja, kojima je barut paljen pomoću baklje, bila su teška i nepouzdana. Bilo je potrebno da prođe nekoliko vekova dok lovačko oružje nije postalo praktično i upotrebljivo za uspešan lov divljači. Prva vatrena oružja su se sastojala samo od jedne bronzane cevi, sa jedne strane zatvorene, za koju se koristio tadašnji crni barut, sloj kučine umesto čepa, zrno ili sačma i na kraju ponovo sloj kučine. Paljenje se vršilo bakljom kroz rupu na dnu cevi. Zapaljeni barut je svojim sagorevanjem razvijao pritisak koji je za to vrijeme velikom snagom izbacivao zrno ili sačmu u pravcu nišanskog cilja. Prve puške su imale primitivni drveni kundak kojim je puška oslanjana na rame radi lakšeg nišanjenja. Veliki napredak je načinjen kada je izmišljen autonomni sistem za paljenje baruta u cevi pomoću varnice sa kremena (kremenjača). Najveće dostignuće se vezuje za 18. vek ( 1774. god.), kada su francuski naučnici pronašli korišćenje živinog fulminata kao zapaljivog sredstva za paljenje baruta u cevi. To je bio ogroman napredak u razvoju i od tada dolazi do naglog razvoja vatrenog oružja koje se u to vrijeme koristilo za lov i ratovanje.

Ubrzo nakon toga napravljen je autonomni metak za vatreno oružje koji je sadržao sve potrebne elemente, tako da se ubrzo prešlo na puške koje su punjene posebno pripremljenim mecima sa zadnje strane kroz zatvarač a zvale su se ostraguše. Tako nastaju i današnje lovačke pušake koje se ne razlikuju mnogo. Puška sa prvim integralnim metkom napravljena je u Francuskoj (Lefose). U integralnom metku je bila kapisla, pa čak i udarna igla kapisle čiji je jedan kraj virio iz boka dna metka. Ovu iglicu udarao je čekić nabijajući je u fulminantnu smesu kapisle i tako izazivao paljenje kapisle pa i barutnog punjenja (crnog baruta).

Podela oružja

Po načinu upotrebe lovačko oružje se deli na:

• oružje sa glatkim cevima (sačmarice (prelamače, položare, bokerice...)),
• oružje sa olučenim (žljebljenim) cevima - kuglare,
• i kombinovano oružje.

Lovačke puške po načinu bravljenja dele se na:

• Repetirke i
• Prelamače

Lovačke puške po načinu opaljenja:

• Klasičan sistem (repertirke sa obrtočepnim zatvaračem),
• Lever action (kaubojke) i
• Slide action ( pumparice i poluautomatske puške)

Kod pušaka prelamača sistem opaljenja je drugačiji i deli se na:

• Orozare,
• Čekićare,
• Blič (Blitz),
• Anson Deli (Anson & Deeley) i
• Seiten Schloss (sistem opaljenja na unutrašnjim stranama bočnih pločica).

Kalibri sačmare izraženi u milimetrima

Kalibar cevi	4	8	10	12	16	20	28	32	36
Prečnik u mm	23,4	20,8	19,3	18,2	16,8	15,7	13,8	12,7	10,2

Od kalibra sačmarice zavisi količina sačme koju sadrži metak i teorijski su uvek efikasniji veći kalibri, a od količine sačme zavisi širina sačmenog snopa kao i efikasniji domet. Poslednjih decenija naročito je povećana proizvodnja magnum kalibara za koje se koriste meci sa čaurom od 76 mm u kojoj staje veća količina baruta i sačme u odnosu na standardne dužine. Neophodno je napomenuti da je dužina ležišta metka označena na cevi, granica dužine čaure koja se sme upotrebiti, a samim tim magnum municija za sačmarice se može upotrijebiti samo u cevima sa ležištem 76 mm i naravno ojačanim mehanizmom bravljenja i zidovima cevi. Municija normalnih kalibara se sme upotrebiti u magnum puškama istih kalibara. Poslednjih nekoliko godina proizvode se puške super magnum sa ležištima od 89 mm. Municija za ovakve puške je specijalna i može se upotrebiti samo u puškama koje su načinom bravljenja i dužinom ležišta predviđene za njenu upotrebu a u sebi sadrže čak do 50 grama sačme. Puške za ovu vrstu municije proizvode se u više kalibara, ali su u odnosu na standardne više ojačane pa samim tim i teže tako da za sada nemaju veliku primenu u lovu. Takođe, novitet iz Italije gdje se pojavila municija za efikasan domet sačmenog snopa do 120 m pa i više, što je za normalnu pa i mangum municiju nezamislivo. To je municija koja ima specijalnu konstrukciju u kojoj je sačmeno punjenje raspodeljeno u dve plastične korpice otvorima okrenutim jedan prema drugom. Sačmeno punjenje sadrži preko 50 grama kuglica pa bi puška standardne težine postala pravi aparat za nemilosrdno udaranje o rame i obraz, za ovakvu vrstu municije trebala bi puška koja je teška oko 5 kg ali je sigurno da ne postoji ni jedan lovac koji bi sa takvom puškom rado lovio.

Neizmerna, neobjašnjiva ljubav i nerazdvojno jedinstvo između lovca i njegovog psa poseban je osećaj koji samo istinski lovci i ljubitelji životinja mogu osetiti.

Lov nije samo rekreativni sport, kako ga mnogi smatraju, već kompleksno jedinstvo strategija, logičnog razmišljanja, terenskog rada, koordinacije postupaka i duševnog ispunjenja. Odnos koji mogu razviti lovac i njegov pas jedinstven je i svojstven samo njima. Iz tog razloga, profesionalna, fizička i emotivna briga za psa najvažniji je zadatak jednog lovca. Pored dobrih uslova profesionalne i fizičke nege psa, od neprocenjive je važnosti njegov pravilan razvoj i odrastanje a kasnije i zdravo održavanje. Pod profesionalnom negom psa podrazumeva se pravilna i strategijska dresura koja će mu u budućnosti omogućiti da na najbolji mogući naćin pomogne lovcu i ‘’odradi svoj posao’’, dok se pod fizičkom negom podrazumeva da pas ima dobre uslove življenja (pravilnu ishranu, toplu i dobru kućicu).

Na zalost, i pored svih urednih uslova života pse pogađaju mnoge vrste oboljenja koje je neophodno na vreme dijagnostikovati i pravilnim tretmanom suzbiti. Oboljenja koja pogađaju lovačke pse su mnogobrojna, neka od njih lakšeg a neka težeg oblika koji se mogu zavrsiti i fatalnim ishodom po psa.

U ovom članku skrenuću pažnju na jednu podmuklu, tešku bolest, čija je opasnost zapravo u kasnom dijagnostikovanju. Naime, radi se o bolesti srčanog crva ili dirofilariazi (Dirofilaria Immitis), koja predstavlja ozbiljno oboljenje pasa uopšteno, ali je posebno opasna za lovačke pse zbog njihove redovne fizičke aktivnosti. Uzročnik ove bolesti je krvni parazit koji se prenosi ubodom komarca (preko 30 vrsta komaraca prenosi ovog parazita). Ovaj parazit prenosi se i na druge životinje kao i na ljude, ali je kod ljudi manje opasan jer ne može da dostigne stadijum odrasle jedinke. Kod zaraženih pasa odrasli paraziti nalaze se u srcu i u obližnjim velikim krvnim sudovima, retko u drugim delovima cirkulatornog sistema. Period inkubacije parazita je 5-7 meseci od trenutka inficiranja i u tom periodu bolest se može dijagnostikovati jedino mikroskopskim posmatranjem.

Obično prođe nekoliko godina pre nego što psi ispolje prve kliničke znake infekcije. Zbog toga se bolest najčešće dijagnostikuje kod pasa starosti od 2 do 8 godina. Na žalost, kada se pojave klinički simptomi, to je siguran znak da je bolest poodmakla.

Simptomi bolesti i dijagnostikovanje

Kada paraziti uđu u srce, postepeno se javljaju simptomi, koji se ispoljavaju na sledeći način: brzo zamaranje, dahtanje bez vidljivog uzroka, suv kasalj u napadima, povišena temperatura, slabost, uznemirenost, nezainteresovanost, gubitak težine,.. Tečnost se nakuplja u grudnoj i trbušnoj duplji pa dolazi do naticanja grudnog koša i nogu.

Ponekad se pojavljuju i napadi slični epilepsiji u toku kojih može doći do iznenadne smrti. Sve ovo su posledice proširenja desne, a kasnije i leve srcane komore i otežanog rada srca i pluća zbog prisustva parazita. Svi ovi znaci su najizraženiji posle vežbanja, neki psi čak postanu bledi i dezorijentisani. U većini slučajeva, jedan ili više jednostavnih testova krvi mogu dijagnostikovati bolest srčanog crva, a dalji dijagnostički testovi bi utvrdili da li pas može bezbedno da se podvrgne lečenju. Zato pas mora što pre doći do veterinara.

Do sada razvijeno je nekoliko načina dijagnostikovanja bolesti srčanog crva kod pasa: Seroliski test na antigene odraslih srčanih crva (antigen test, ELISA ili SNAP test) , test krvi na mikrofilarije (Knotov test), elektrokardiogram (EKG test), ehokardiografija (ultrazvuk srca), ..

Delovanje bolesti

Odrasli oblici parazita izazivaju bolest tako što začepljuju srce i okolne krvne sudove, koji vode do srca. Oni takođe ometaju rad srčanih zalistaka. Zacepljenjem glavnih krvnih sudova, snabdevanje ostalih organa krvlju je smanjeno, posebno dotok krvi u pluća, jetru i bubrege. Što dalje dovodi do smanjenja funkcije ovih organa.

Terapija

Jedina potpuna terapija postiže se u prvih 7 meseci kada se daje antiparazitik (ivermectin) koji efikasno uništava larvice. Postoje lekovi koji deluju i na odrasle dirofilarije, ali oni nisu registrovani u Srbiji, a njihova primena je povezana sa rizikom od embolije (zapušavanja velikih krvnih sudova delovima uginulih parazita). Potpuno mirovanje je veoma važno posle svake terapije za ovu bolest. Odrasli crvi umiru u roku od nekoliko dana i počinnju da se raspadaju.

Pošto su se raspali, odlaze u pluća gde se talože u malim krvnim sudovima i potom se resorbuju u telu. Resorpcija može da traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci i većina komplikacija posle tretmana nastaje zbog tih raspadnutih delova crva. To može biti opasan period, tako da je apsolutno neophodno da pas što više miruje i da se ne izlaže naporu mesec dana nakon terapije. Kašalj je prisutan kod teže inficiranih pasa sedam do osam nedelja posle lečenja.. Širenje ove bolesti najučestalije je u letnjem periodu u vreme aktivnog delovanja komaraca. Redovna kontrola na kraju svake ‘’sezone komaraca’’ je neophodna i od presudnog značaja za zdravlje vašeg psa. Bolest psećeg srčanog crva rasprostranjena je po čelom svetu.

Zlatar, nalazi se u jugozapadnoj Srbiji u Zlatiborskom lovnom okrugu. Nedaleko od Zlatibora, u društvu Javora, Jadovnika, Murtenice i Tare, Zlatar predstavlja tranzitnu planinu na dobro poznatom magistralnom pravcu Beograd – Bar. Magistralni put E -763 prolazi kroz srce planine što je saobraćajna povoljnost i čini Zlatar lako dostupnim.

Prema popisima republičkog zavoda za statistiku (www.stat.gov.rs), Zlatiborski okrug ima najviše površina pod šumom u Srbiji (42%). Šume na Zlataru predstavljaju osnovni prirodni resurs za budući regionalni razvoj planine i lovstva. Rasprostranjene su na površini od 114,5 km², što predstavlja 36,9 % ukupne površine Zlatara. Šumske zajednice su podjednako raspoređene na svim delovima planine, sa najmanjim udelom na istoku, gde dominiraju poljoprivredne površine. Vertikalna spratovnost šumskih zajednica izražena je u tri nivoa. U šumskom pojasu na visini od 900 do 1.000 m javlja se najpoznatiji srpski endem – Pančićeva omorika (na lokalitetu Sastavci, u kanjonu Mileševke, opština Prijepolje).

Ovakva struktura šume uslovljava i strukturu divljači koja ih nastanjuje. Ove šumovite i divlje predele nastanjuju mnoge vrste krupne i sitne divljači. Od krupne divljači, na Zlataru se mogu naći: medved, vuk, lisica, divlje svinje, krupne ptice, divlje mačke, srne, divokoze, i dr. A od sitnih zečevi kao najinteresantnija lovna vrsta sitne divljači.

Lov na Zlataru je tradicija i kao takva uživa posebno poštovanje. Negovanje lovne tradicije i poštovanje pravila lova očuvali su lovstvo i divljač do danas. Teritorija planine Zlatar je dom za lovište ''Zlatar'' pod upravom lovačkog udruženja ''Kozomor'' Nova Varoš i lovište ''Lim'' pod upravom LU ''Prijepolje''. Lovište ''Zlatar'' obuhvata teritoriju od 55.900 ha lovne površine 49.864 ha dok se lovište ''Lim'' prostire na 57.911 ha ukupne lovne površine 53.773 ha. U sklopu lovačkog udruženja ''Prijepolje'' nalazi se lovački dom i dve lovačke kuće.

Posebna pažnja posvećuje se očuvanju šumskih staništa, divljači i njihovom hranjenju. Za tu svrhu lovačko udruženje ''Kozomor'' iz Nove Varoši ima 5 hranilišta za krupnu divljač i 2 hranilišta za sitnu divljač. Dok lovište ''Lim'' Prijepolje poseduje po 5 hranilišta za krupnu i sitnu divljač i 6 solišta. Veoma snažna interakcija između čoveka i prirode, na ovim, još uvek očuvanim predelima, gde se antropogeni uticaji veoma malo osećaju, osnovni je uslov za budućnost lovstva i lovišta Zlatara. Za njihovo očuvanje neophodna je saradnja lovačkih društava, lokalnih opštinskih centara ali i države. 

Područje planine Zlatar ima izuzetne prirodne potencijale za razvoj raznih vrsta turizma, među kojima je i lovni turizam. Za sada nedovoljno razvijen, lovni turizam na Zlataru nema zapaženu ulogu u regionalnom razvoju planine. Početna faza razvoja lovnog turizma svedoči o postojanju interesovanja za takvu vrstu rekreacije na Zlataru, ali lovni programi još uvek nisu definisani i razvijeni. Lovni turizam zahteva stroga pravila ponašanja, uređena lovišta, visokoobrazovane koordinatore, upravnike i čuvare lovišta kao i stručne vodiče, prevozna sredstva i uređenu finansijsku regulativu. Takvi uslovi na planini Zlatar trenutno nisu raspoloživi, a najveća prepreka tome je nezaiteresovanost i loša saradnja nadležnih službi.

Pojedini delovi planine proglašeni su Prirodnim dobrima prvog reda pa su te teritorije oduzete lovištima i lov u njima je zabranjen. Još jedan od problema na ovom lovnom području jeste nekontrolisan odstrel divljači koji nije povezan sa aktivnostima lovaca tog područja. Ove aktivnosti ugrozile su krupnu divljač, uglavnom divlje svinje i u velikoj meri smanjile njihovu populaciju. Rešenje ovog gorućeg problema nalazi se u međusobnoj saradnji svih LU Srbije a u svojstvu zajedničkog cilja – očuvanja lovišta, prirode i pre svega divljači.