Zovem se Danijela Popović. Pošto mi je suprug lovac i u kući se o lovu stalno govori normalno je da sam zavolela lov. Lovački ispit sam polozila 2009 godine i od tada sam aktivan član Lovačkog Udruženja ''Niš'' iz Niša. Ispričaću vam priču o mom prvom ulovu. Odmah ću da vam kažem da ovo nije još jedna uveličana i ukrašena lovačka priča, već istinit dogadjaj. Lov je otvoren i normalno sa supruga sam krenula rano u lov. Celo prepodne nigde ništa, već smo se približavali selu Kamenići kada je sada već pokojna Alpinka Osica iz žbunja isterala fazana u blizinu su bile kuće i normalno nisam smela ni da podignem pušku a kamoli da pucam, samo sam potrčala da vidim gde će fazan da sleti. Na moje zaprepašćenje fazan je onako u punom letu udario u metalno stepenište koje se nalazilo pored jedne porodicne kuce i pao, ubio se na mestu. Iz dvorišta je zalajao pas i starija baka je izasla iz kuće da vidi sta je bilo, kada je videla fazana i mene sa puškom samo je rekla "dodji sine tvoj je", ubedjivala sam baku da ona uzme fazana i spremi sebi čorbicu ali ona nije htela ni da čuje takvu moju ponudu, šta sam drugo mogla nego da uzmem fazana koji je nastradao bez zrna baruti. Kada sam kasnije za vreme lovačkog ručka ispričala kolegama Lovcima ovu moju neobičnu lovačku priču svi su se šalili na moj račun da je fazanu bila privilegija da bude ulov ženi lovcu.
tekst na poslala Danijela Popović Niš
