Puške sa spoljnim udaračima se u našim krajevima šarenoliko nazivaju: orozare, petlare, čekićare, kokotare... potiču još iz starijih vremena, dok je još uvek bio korišćen crni barut, koji je bio paljen pomoću fitilja, perkusione kapisle ili kremena. Čak ni pojavom savremenih bezdimnih, (malodimnih) baruta, kao što su nitroglicerinski i nitrocelulozni barut, sistem pušaka sa spoljnim udaračima nije sišao sa scene. Čak šta, u savremenim radionicama i fabrikama za proizvodnju oružja, ovaj je sistem znatno usavršen. Najvažnije karakteristike ovog sistema su visoka pouzdanost i jednostavnost za održavanje. Budući da su leva i desna strana apsolutno simetrične, eventualni kvar jedne strane ostavlja mogućnost da se puška koristi kao jednocevno oružje.

Ranije orozare su imale osobinu da nakon udara oroza u iglu čekić ostane u kontaktu sa udarnom iglom. Zato su postojala "dva zuba", pa je lovac nakon opaljenja patrona povlacio oroz na "prvi zub", kako bi ga malo odvojio od igle.Savremenije orozare imaju mehanizam po kome se udarac sam vraca u polozaj "prvog zuba", i može da dodje u kontakt sa udarnom iglom samo ako je obarač povučen do kraja.

Postoje još savremenije konstrukcije, koje samim prelamanjem cevi napinju oroze, a na vratu kundaka se nalazi još i klasična mehanička kočnica. Naravno, lovac može po nahodjenju da spušta i napinje oroze palcem, s tim što treba dobro savladati tu tehniku, kako ne bi došlo do slučajnog opaljenja prilikom napinjanja i vraćanja oroza.

Prednost orozara se ogleda u trenutku neželjenog probijanja kapisle.Tada vreli barutni gasovi ne stvaraju naslage sagorelog ulja i masti u unutrašnjosti baskule, već odlaze u atmosferu. Kod orozara je mehanizam za opaljenje zapet samo u trenucima dok se lov odvija, a ne čitavog lovnog dana, kao kod hamerles pušaka. Kad su mane u pitanju, mnogo puta sam imao prilike da čujem kako može da dodje do slučajnog opaljenja usled zakačinjanja oroza za trnje, odeću... Medjutim, savremene orozare onemogučavaju kretanje oroza ka udarnoj igli sve dotle dok obarac nije povučen do kraja. Ovaj prigovor može biti opravdan samo onim puškama sa "dva zuba", kao na početku teksta. Jedina realna mana orozara je njihovo otezano korišćenje u niskim temperaturama, prilikom mrazova i sl. Tada zaista nije baš jednostavno smrznutim prstima napeti, a još teže spustiti oroz. Medjutim, i ovde su za nijansu orozare u prednosti nad hamerles puškama, jer se kod hamerles pušaka stvaraju ulje i mast u baskuli, što može da dovede do neopaljenja, a to se kod orozara skoro nikad neće desiti.

     U zadnje vreme,mogu da se vide čitave "divizije" mladih lovaca koji u lov na "strašne" zečeve, fazane, prepelice... kreću naoružani poluautomatima magnum i ultramagnum verzija. Bilo je i smešno i komično kada sam prisustvovao odstrelu zeca poluautomatom 12/76 magnum i to granulacijom 4,5 mm na oko 3-4 m udaljenosti. Od zeca je ostala samo jedna masa mlevenog mesa koje se nije razlikovalo od kože i iznutrica.

     S ovim u vezi, nameće se i pitanje korišćenja neadekvatne sačmene granualacije za predmetnu divljač. Poznato je da divljač strada od nervnog šoka, tj.kada biva pogodjena odjedanput sa više komada sitnih kuglica koje trebaju da budu dovoljno velikog prečnika da samo probiju kožu divlači čiji mozak ne može da obradi toliko informacija odjednom i divljač pada u vatri! Mnoge naše kolege koriste neadekvatnu municiju u lovu zeca i fazana, uglavnom četvorku i šesticu, a neki i dvojku! Po opštem iskustvu i pravilima, desetka i osmica su sasvim dovoljne da pokriju sve fazane i zečeve.

     Apel mladim lovcima: Manimo se pomodarstva sa zapada kada njihovi "vrsni stručnjaci" normalne i standardne kalibre proglašavaju anemičnim, a umesto pušaka proverene i jednostavne konstrukcije nameću poluautomatske sačmarice kalibara 12/76 i 12/89 koje, sem što su komplikovanije, nisu ništa bolje! Vratimo se viteškom lovu!

tekst nam poslao Nemanja M. Marković