Poljska jarebica naseljava područja sa umerenom klimom, živi u Evropi i zapadnom delu Azije uspešno je naseljena i u Severnu Ameriku kao lovna ptica.

Poljska jarebica (Pardix pardix) veličine je oko 35cm, raspon krila od oko 50cm, perje joj obojeno raznim nijansama sive boje dok su na vratu i prsima prisutni crvenkasti prelivi, spada u grupu kratkoprugaskih letača i dosta vremena provodi na zemlji, imaju dobro razvijeno čulo sluka i vida, žive u jatima od 10 - 20 jedinki, hrane se zrnastom hranom, pšenicom, kukuruzom, travom, detelinom i raznim insektima. U perijod februar-mart jedinke obrazuju parove i počinju da se pare, ženke u gnezdima polažu do 18 sivo-zelenih jaja i leži na jajima 24 dana, mužjak u tom periodu čuva stražu pokraj gnezda, mladi nakon izleganja uglavno se hrane velikim količinama insekata.

Životni vek Poljske jarebice (Perdix perdix) je oko 3 godine. Pored predatora u lovištima a u nekim lovištima ne adekvatna zimska prehrana i prekomerna upotreba hemiskih srestava u poljoprivredi prestavljaju nejveću opasnost po populaciji Poljskih jerebica (Pardix pardix).

U Srbiji najveća populacija Poljskih Jarebica je na Jugu Srbije pogoduje im umerena klima i velike površine uparloženih polja gde ima raznovrsne hrane i gde se veoma slabo koriste agro tehničke mere u poljoprivredi.

Poljska jarebica (Perdix perdix) je u Srbiji zaštićena lovostajem, izlovljavanje ove plemenite lovne ptice se vrši u periodu od (15.10-30.11) lovi se isključivo puškama sačmaricama i municijom 8mm-10mm i poseban je doživljaj svakom lovcu loviti ovu plemenitu lovnu pticu Poljsku jarebicu.

Lovci katoličke veroispoveti 3. novembra slave svetog Huberta zaštitnika lovaca, matematičara, optičara, radnika u metalnoj industriji i grada Liegea.

Sveti Hubert rodjen je u plemićkoj porodici. Kao mladić živeo je na dvoru franačkog kralja Ditriha III. u Parizu, a kasnije na dvoru Pepina od Heristula u Metzu. Bio je cenjen i sposoban, venčao se sa plemkinju Floribanne, 682. Dobili su sina Floriberta, koji će kasnije postati biskup, ali žena je umrla na porodjaju. Hubert se povukao iz plemićkog života i strastveno se predao lovu. Prema legendi, dok je na Veliki petak lovio u Ardenima u jugoistočnoj Belgiji, ugledao je jelena koji je imao svetleći krst izmedju rogova i čuo je poziv na obrćanje i da ode do biskupa Lamberta. Hubert je pronašao biskupa Lamberta u Maastrichtu. Lambert, koji je kasnije postao svetac, ljubazno je primio Huberta i duhovno ga savetovao. Hubert je sva svoja plemićka prava preneo na mladjeg brata Oda i dao mu sina na staranje. Svoja materijalna dobra podelio je siromašnima i postao je sveštenik prema Lambertovom savetu, otišao je na hodočašce u Rim 708 godine. U medju vremenu, lokalni plemići ubili su biskupa Lamberta. Prema legendi papa je u snu saznao za Lambertovo ubistvo i imenovao je Huberta za novog biskupa, isticao se dobrim delima i molitvom.

U velikoj ceremoniji, dao je da se prebaci telo sv.Lamberta iz Mastrichta u Liege, koje je do tada bilo malo selo, sagradjena je bazilika koja je uskoro postala katedrala. Liege je zbog toga brzo napredovlo i naglo se razvijalo. Hubert je postao prvi biskup Liegea.

Umro je prirodnom smrcu 30.maja727 godine, za vreme molitve. Sahranjen je u crkvi sv.Petra u Liege,a kasnije su preneli telo u benedintinsku opatiju Amdain, za vreme reformskih ratova telo mu je nestalo, veruje se da su vojnici pokopali telo na tajnom mestu u šumi.

Po Svetom Hubertu prozvana je i jedna rasa pasa i lovci katoličke veroispovesi slave 3. novembar zaštitnik lovaca. Za još više informacija možete pročitati i ovde.

fotografija preuzeta odavde

Lovac se u prirodi i u lovištu kreće na način koji ne uznemirava divljač i druge divlje životinje. Kretanje, zadržavanje i boravak lovaca u prirodi i u lovištu ne sme štetiti prirodi, lovac vodi računa o kretanju u lovište rastojanju od drugih lovaca i pravcu pucanja na divljači. Lovac ne sme pristati, dopustiti ili učestovati u mučenju ili drugom neljudskom ponašanju prema divljači i drugim životinjama. Poštujući divljač lovac treba da spreči svaki ponižavajući odnost prema živoj ili mrtvoj divljači. U lovu, kada se lovac dvoumi o pravilnoj odluci, uvek odlučuje u korist divljači. Lovac rukuje lovačkim oružijem sa punom ličnom odgovornošću i koristi propisanu zakonom municiju za lov, pre svakog hica lovac mora sa puno odgovornosti presuditi opravdanost hica i nikada nepuca ako mu vidik nije čist i ne puca ispred drugog lovca. Lovac nesme uloviti više divljači od dozvoljenog broja upisanog u dozvolu za lov. Lovac puca na sitnu dlakavu divljač samo kada je ona u pokretu a na pernatu divljač samo kada je u letu i to ne u jato već samo u jasno izdvojenu jedinku. Sitna i pernata divljač pripada lovcu koji je na tu divljač poslednji pucao, ranjenu divljač lovac prvo pronalazi a tek potom nastavlja lov. U lovu, lovac je lično i moralno odgovoran i treba uvek da lovi lovački ispravno i pri tome treba da kontroliše sam sebe.
Dobar pogled

fotografija fazan je preuzeta saovogsajta, zec saovogsajta

Puške sa spoljnim udaračima se u našim krajevima šarenoliko nazivaju: orozare, petlare, čekićare, kokotare... potiču još iz starijih vremena, dok je još uvek bio korišćen crni barut, koji je bio paljen pomoću fitilja, perkusione kapisle ili kremena. Čak ni pojavom savremenih bezdimnih, (malodimnih) baruta, kao što su nitroglicerinski i nitrocelulozni barut, sistem pušaka sa spoljnim udaračima nije sišao sa scene. Čak šta, u savremenim radionicama i fabrikama za proizvodnju oružja, ovaj je sistem znatno usavršen. Najvažnije karakteristike ovog sistema su visoka pouzdanost i jednostavnost za održavanje. Budući da su leva i desna strana apsolutno simetrične, eventualni kvar jedne strane ostavlja mogućnost da se puška koristi kao jednocevno oružje.

Ranije orozare su imale osobinu da nakon udara oroza u iglu čekić ostane u kontaktu sa udarnom iglom. Zato su postojala "dva zuba", pa je lovac nakon opaljenja patrona povlacio oroz na "prvi zub", kako bi ga malo odvojio od igle.Savremenije orozare imaju mehanizam po kome se udarac sam vraca u polozaj "prvog zuba", i može da dodje u kontakt sa udarnom iglom samo ako je obarač povučen do kraja.

Postoje još savremenije konstrukcije, koje samim prelamanjem cevi napinju oroze, a na vratu kundaka se nalazi još i klasična mehanička kočnica. Naravno, lovac može po nahodjenju da spušta i napinje oroze palcem, s tim što treba dobro savladati tu tehniku, kako ne bi došlo do slučajnog opaljenja prilikom napinjanja i vraćanja oroza.

Prednost orozara se ogleda u trenutku neželjenog probijanja kapisle.Tada vreli barutni gasovi ne stvaraju naslage sagorelog ulja i masti u unutrašnjosti baskule, već odlaze u atmosferu. Kod orozara je mehanizam za opaljenje zapet samo u trenucima dok se lov odvija, a ne čitavog lovnog dana, kao kod hamerles pušaka. Kad su mane u pitanju, mnogo puta sam imao prilike da čujem kako može da dodje do slučajnog opaljenja usled zakačinjanja oroza za trnje, odeću... Medjutim, savremene orozare onemogučavaju kretanje oroza ka udarnoj igli sve dotle dok obarac nije povučen do kraja. Ovaj prigovor može biti opravdan samo onim puškama sa "dva zuba", kao na početku teksta. Jedina realna mana orozara je njihovo otezano korišćenje u niskim temperaturama, prilikom mrazova i sl. Tada zaista nije baš jednostavno smrznutim prstima napeti, a još teže spustiti oroz. Medjutim, i ovde su za nijansu orozare u prednosti nad hamerles puškama, jer se kod hamerles pušaka stvaraju ulje i mast u baskuli, što može da dovede do neopaljenja, a to se kod orozara skoro nikad neće desiti.

     U zadnje vreme,mogu da se vide čitave "divizije" mladih lovaca koji u lov na "strašne" zečeve, fazane, prepelice... kreću naoružani poluautomatima magnum i ultramagnum verzija. Bilo je i smešno i komično kada sam prisustvovao odstrelu zeca poluautomatom 12/76 magnum i to granulacijom 4,5 mm na oko 3-4 m udaljenosti. Od zeca je ostala samo jedna masa mlevenog mesa koje se nije razlikovalo od kože i iznutrica.

     S ovim u vezi, nameće se i pitanje korišćenja neadekvatne sačmene granualacije za predmetnu divljač. Poznato je da divljač strada od nervnog šoka, tj.kada biva pogodjena odjedanput sa više komada sitnih kuglica koje trebaju da budu dovoljno velikog prečnika da samo probiju kožu divlači čiji mozak ne može da obradi toliko informacija odjednom i divljač pada u vatri! Mnoge naše kolege koriste neadekvatnu municiju u lovu zeca i fazana, uglavnom četvorku i šesticu, a neki i dvojku! Po opštem iskustvu i pravilima, desetka i osmica su sasvim dovoljne da pokriju sve fazane i zečeve.

     Apel mladim lovcima: Manimo se pomodarstva sa zapada kada njihovi "vrsni stručnjaci" normalne i standardne kalibre proglašavaju anemičnim, a umesto pušaka proverene i jednostavne konstrukcije nameću poluautomatske sačmarice kalibara 12/76 i 12/89 koje, sem što su komplikovanije, nisu ništa bolje! Vratimo se viteškom lovu!

tekst nam poslao Nemanja M. Marković

Uzašavajuća je činjenica da čopori pasa lutalica nesmetano kolju i uništavaju plemenitu divljac po našim lovištima, i ukazuje na to da je naše društvo nemoćno da ovaj problem reši! Zbog cega? Iz prostog razloga što ovo pitanje sa zakonske tačke gledišta nije regulisano na pravi nacin.

Opet, rešenje problema usporavaju, pa čak i sprečavaju, razna udruženja za zaštitu "prava životinja",takozvani "zeleni". Te nevladive organizacije, finansirajući se iz njima dobro poznatih izvora, utiču na domaću vlast da donosi takve zakone koji direktno ugrožavaju opstanak plemenite divljači, bezbednost gradjana i egzistenciju domaćih životinja-zakona kojim se štite psi lutalice! A sve to pod plastom "brige" o životinjama i žaštitom "prava" životinja!

Ovaj termin, "zaštita prava životinja", se u velikoj meri odomaćio u našoj široj javnosti, često se može sresti i po medijima, a u stvari samo predstavlja jednu veliku zabludu koja je lako uočljiva onom koji želi da razmisli, a ne da prihvati zdravo za gotovo propagandu raznih udruženja za zaštitu "prava" životinja!

Govoreći o "pravima životinja", jasno je da se radi o zabludi, jer pravo životinja, pa samim tim i pasa lutalica, bilo na šta, jednostavno-ne postoji! U našem zakonodavstvu, životinje se tretiraju kao stvari (lat.-RES)-ZOSPO - Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, iz 1978.godine, koji je i sada na snazi. A sasvim je logično da stvari ne mogu da imaju ili da nemaju pravo na nešto! Jednostavno-to su stvari! Neka istraživanja kažu da čak i biljka oseća kada joj se čovek približava-hoće li je otkinuti-odseći ili ne! Te sad ne bi bilo čudno očekivati da se pojave odredjene "nevladine","humanitarne","zelene" organizacije koje će se boriti za zaštitu prava biljaka-jer i one osećaju slično životinjama! Nemojmo se čuditi ako nam jednog dana bude zabranjeno da odsečemo drvo ili pokosimo livadu-jer ćemo time prekršiti prava biljaka! Treba naglasiti da stvari ne mogu da imaju pravo na nešto, jer prava može imati samo onaj ko poseduje razum, a to nije slučaj za podivljalim čoporima!

Lovačka slava Sveti Jevstatije Plakida (ili Sveti Evstatije), zaštitnik lova, lovci pravoslavnih zemalja slave 3. oktobra, po novom kalendaru i najveći je lovački praznik kod lovaca Srbije, sa dosta dugom tradicijom slavljena lovačke slave Svetog Jevstatija u velikom broju udruženja u Srbiji gde se na svečani način svake godine slavi Sveti Jevstatije Plakida Zaštitnik lova po legendi u životopisu Sv. Jevstatija, nalazimo da se u mladosti zvao Plakida, i da je živeo od 70-120 godine posle Hristovog rodjenja, u Rimu. Bio je strastveni lovac i vojskovodja u vreme cara Tita i Trajana.
Legenda kaže da, polazeći jednom u lov na hrišcanski praznik Veliki petak, naidje u šumi na jelena. Božijom pomisli pojavi se svetao krst medju rogovima jelena i dodje mu glas Gospodnji pozivom da ode svešteniku hrišćanskom i da se pokrsti. Plakida pojavom posluša, ode i pokrsti se, zajedno sa ženom i dva sina. Na krštenju dobi ime Jevstatije. Nakon toga vrati se ponovo u šumu na isto mesto gde mu se pojavio jelen i kleknuvši zablagodari Bogu sto ga je priveo Hristovoj istini. U taj čas ponovo je čuo tajanstven glas koji mu predreče njegovo stradanje. Odmah zatim Jevstatije tajno napusti Rim sa svojom porodicom i premesti se u Egipat, gde je proveo prerušen u zatišju, petnaest godina.
Medjutim pred kraj vladavine cara Trajana, napadoše Varvari Rimsko carstvo i car pošalje dva oficira po čitavoj državi da potraže vojskovodju Plakida. Božijom pomoći ga pronadje u Egiptu i dovede u Rim. U medjuvremenu car Trajan je umro a na presto carstva je dosao car Andrijan. Kada pozva car vojvodu Plakidu da prinese žrtvu on reče da je Hrišćanin i car ga odmah stavi na muke i kad mu zveri ne učiniše ništa, car ga zajedno sa ženom i sinovima baci u telo usijanog metalnog vola. Trećeg dana izvadiše njegovo telo mrtvo a od žara nepovredjeno i sahraniše ga.
Već u trećem veku po Hristovom rodjenju, lovci Hrišcanski počeli su slaviti Sv.Evstatija, kao velikomučenika i zaštitnika lova po svim oblastima Rimskog carstva i tako do dana današnjeg.

Po pisanju sajtau subotu 01. oktobra 2011 godine u sklopu proslave dana Opštine Paraćin Kinološko društvo "Božidar Tornjanski" organizuje IV Specijalizovanu izloižbu pasa Retrivera i ocensku Reviju pasa.

Retrivere će ocenjivati gost iz Severne Irske g-din Leam Moran, a na reviji pse će ocenjivati kinološke sudije Siniša Rančić iz Jagodine i naši sugrađani Dejan Živadinović i Ljubiša Nikolić.

Taj 9 januar je naizgled bio kao i svaki drugi lovni dan na divlje svinje. U centru sela Smilovac kod Doma Kulture u 06h, kao po običaju lovci su pristizali na zborno mesto, neko je malo poranio neko je malo zakasnijo ali sve u svemu oko 06:10h smo svi bili na zborno mesto nas 10 lovaca sa lovačkim psima, spremni i veseli da krenemo u današnji lov na divlje svinje. Uz put iz džipova dok smo se kretali kroz lovište ''Velika Reka'' spazili smo dosta srneće divljači i tragove od zeca i predatora, oko 07h smo već svi stigli kod naše lovačke kolibe koja se nalazi na mestu zvanom ''Banjski put'' šumski put koji ide za Soko Banju. Kao po lovačkom običaju dobro smo se organizovali i podelili poslove oko organizovanja lovačkog doručka moj komšija Peca je odmah zalozio sporet, ja kuvam kafu. Dobrica i Slaviša narezali pršutu i kobasice a Mile, Mista, Budićko i Pop Miroslav uživaju uz čašicu prepečenice, dok smo se mi grejali i pričali u kolibu pristiže i nas drug Pera sa svojim psima Bosanskim Barakom ''Blekom''i Srpskim Trobojnim goničem ''Ajšom''.

Felis silvestris (lat)
Carstvo: Animalia
Tip : Chordata
Razred: Mammalia
Red: Carniovora
Porodica Felidae
Rod: Felis

Divlja mačka (Felis silvestris) je dlakava divljač. Po svom opštem izgledu, divlja mačka je slična pitomoj mački. Telo divlje mačke (Felis silvestris) je dugo i do 90cm, rep i do 45 cm ,a visina dostiže do 45cm, može da dostigne težinu i do 10 kilograma. Dlaka im je gusta, sive boje sa karakterističnim crnim poprečnim prugama i uzdužnom tamnom prugom po ledjima. Grudi i trbuh su svetliji i jednolično obojeni. Rep je valjkasto oblikovan sa 8 crnih prstenova i crnim završetkom. Vilica joj je sastavljena od 28 zuba u obe vilice ima po 6 sekutica, 2 jaka oštra očnjaka i po 6 snažnih kutnjaka. Divlja mačka (Felis silvestris) je vrlo osetljiva i plašljiva divljač. Ona ima odlično razvijen sluh, vid i dodir, a slabije razvijen njuh. Mačke su snažne i veoma spretne zivotinje, hodaju oprezno i gotovo nečujno a skaču u dužinu i do 15 puta od dužine svoga tela od pitomih mačaka razlikujemo uvek po crnim usnama i tabanima i vrlo dlakavom unutrašnjosti ušiju. Glava divljih mačaka (Felis silvestris) je šira od glave domaćih mačaka.

U lovištu ''Velika Reka'' kojim gazduje L.U. ''Srna'' iz Vitoševca u reviru II mesto zvano ''Kanik''u noćnom lovu divljih svinja sa čeke, na zaštiti poljoprivrednih kultura (kukuruza) clan L.U.''Srna'' lovac Aleksandar Milošević iz Jagodine 12.08.2011 godine, ostrelio je divljeg vepra, starosti 6 godina, težine 163 kilograma, visoke trofejne vrednosti 113,05 cic poena (Bronzana medalja). Po rečima Upravnika lovista ''Velika Reka'' Marić Bojana godišnjim planom ostrela divljih svinja predvidjen je ostrel 28 divljih svinja, dosadašnjim izlovljavanjem sa čeke na zaštiti poljoprivrednih kultura ostreljena su 2 vepra i 2 nazimeta ali primetan je veliki broj divljih svinja u lovištu koje pričinjavaju ogromne štete na poljoprivrednim kulturama. Lovci L.U.''Srna'' će kao i dosada planski loviti divlje svinje do ispunjenja godišnjeg plana ostrela.