Iako je po struci master ekonomije, šarmantna Subotičanka, koja danas puni 30 godina, ni jednog trenutka ne poželi da radi kao menadžer ili bankar. Ona je završila još jedan master za lovni turizam na Prirodno-matematočkom fakultetu i radi posao iz svojih snova kao referent za lovstvo u JP „Srbija šume“.

- Verujte, nema lepšeg osećaja nego kada radite nešto što toliko volite. Ljubav prema lovu u našoj kući se prenosi sa generacije na generaciju, ona nam je već u genima. Odrasla sam pored Kelebijske šume, u samom lovištu, tako da ja na posao dolazim kroz šumu, vrlo retko kroz grad  – priča nam Sanja u lovačkoj kući „Hrastovača“. – Spojila sam hobi, ljubav i posao i zato uživam u svakom trenutku dok radim. Bude mi malo vremena za sve što želim da vidim i uradim.

A posao upravnice lovišta nije nimalo lak. Naročito ne za jednu mladu damu.

- Naš najvažniji zadatak je zaštita i unapređenje divljači i njenog staništa. Svakodnevno posmatramo divljač, pratimo je, vršimo sanitarni odstrel ukoliko je potrebno, zimi nosimo hranu za životinje – priča naša sagovornica pojedinosti njenog radnog dana. – Čuvamo lovište i od krivolovaca, koji prave štetu zbog užitka ili koristi. Neretko se desi i da zateknemo migrante kako prave štetu ili seku žicu. Uglavnom ne prave probleme, odu u miru, ali ostave za sobom jako puno smeća i žicu koju moramo da popravljamo. Osim njih, smeće ostavljaju i naši sugrađani i mi za njima skupljamo taj otpad i čuvamo šumu.Bude nekada teško i raznih situacija, priznaje  nam Sanja, ali sve padne u vodu kada se radi ono što se zaista voli. Svojim primerom pokazuje tačnost izreke „izaberite ono što volite i nećete morati da radite nijedan dan“. Međutim, dama koja brine o celom lovištu nije baš svakodnevna pojava.

- Na početku, kada sam počela kao lovočuvar, bilo je mini predrasuda što sam žensko. Ali one nestaju čim krenemo na teren. Žene, realno, oduvek love, ali to nije bilo prihvatljivo i zato nas ima vrlo malo – iskreno će Sanja. – Primera radi, kada sam htela da kupim trofejno oružje, sa podozrenjem su me gledali i nisu hteli „na prvu loptu“ da mi prodaju jer sam žensko. Tek kada sam pokazala kolekcionarsku karticu onda su mi prodali.

Iako je oduvek bila savestan lovac, od kako je u lovištu Sanja na lov gleda drugačijim očima. Osmehom i toplinom sa kojom brine o životinjama, Sanja ruši neko uvreženo mišljenje o lovstvu i menja sliku o ovom sportu.

- Kada ljudima objasnimo šta mi sve radimo kako bi zaštitili životinje, gledaju nas drugačije. Držali smo predavanja na Kelebiji, deci smo na „Festivalu ljubavi“pokazivali šta sve to čini lovca, koji je kodeks, kako mogu da borave u šumi i kakvo sve bogatstvo ona krije...  – ističe naša sagovornica. - Divljač sam uvek poštovala, ali od kako sam ovde, na neke stvari sada drugačije gledam i zaštitnički sam nastrojena prema svim životinjama. Sada mi je samo bitno da je divljač dobro, nekoj smo dali čak i ime. Šakali su predatori, veliki neprijatelji divljači, a počeli su da budu i moji. Ako se ne gazduje sa divljači kako treba ona strada i narušava se ceo sistem. Toliko toga možemo da naučimo iz zakona prirode da nismo ni svesni. A ti zakoni su večni.

TRI SLOBINE KĆERI - Sanja možda nije jedina žena lovočuvar i upravnica lovišta, ali nigde nećete sresti da tri sestre sa ocem idu u lov. - Tata Slobodan je ljubav prema lovu usadio u mene i sestre Marinu i Slobodanku. Sada svi zajedno idemo u lov i uživamo u tome, a u šetnji nam se pridruži i mala Alekseja, sestrina ćerka. Mama nas podržava, kaže da radimo šta hoćemo, samo da ništa ne donosimo kući – smejući se kaže Sanja.

Tekst i fotografija preuzete:SUBOTICA.com

али и посебне становнике. На пропланке Златибора у оквиру државног пројекта реинтродукције дивљачи, током претходних 12 месеци стигло је до сада укупно 35 јединки, а у четвртом контигенту населило се још шест, три мужјака и три женке.

„Спровођење процеса поновног насељавања ове дивљачи на просторе југозападне Србије одакле је одавно истребљена тече по плану. Ови јелени из четвртог контигента ће са оним који су стигли у јануару ове године формирати крдо које ће из репро центра бити пуштено у природу”, речено је за РИНУ у Ловачком удружењу „Златибор”.

Ускоро би требало да стигне још један контигент ових животиња, у плану је да има укупно 100 јединки, а надлежни се надају да ће у томе и успети. Очекује се да ускоро стигну и први младунци. Неке јединке пристигле прошле године су већ пуштене у природу, неке су прелазиле чак и у Босну и Херцеговину али се ипак враћају на Златибор, а често по храну долазе баш поново у репро центар, где су неколико месеци биле на прилагођавању.

Све пристигле јединке су детаљно прегледане, а кад су стигле на Златибор смештене су у прихватилиште где проводе одређени период прилагођавања и карантина, затим се пуштају у природу.

„Прихватилиште је комплетно обновљено, простире се на 18 хектара ограђене површине. Имају све потребне услове, храну, воду и неопходну негу. Направљене су хранилице за сваку врсту хране као и појилишта и солишта. Након адаптације, пуштају се на отворено подручје ловишта „Златбор”, кажу у ЛУ „Златибор”.

Јелени, кошуте и младе јединке стигли су из Бачког Моноштора и ловишта „Козара“. Не постоји тачан податак од кад јелени не настањују Златибор, али се ради о јако дугачком периоду и сада је коначно јеленска дивљач поново враћена на подручје где је некад давно живела.

Осим Златибора, враћени су и на планине Тара, Златибор и околину Пријепоља. Државни пројекат реинтродукцијне јелена у Зпадној Србији спроводи Управа за шуме при Министарству пољопривреде, шумарства и пољопривреде, а на подручју планине Златибор њиме руководи Ловачко удружење „Златибор“.

Tekst i fotografija preuzeti:РИНА / ГЗС